СЛАВА СРПСКОГ СЛАВЈАНСКОГ САБОРЈА

„Оном мером каквом меримо Бога, наше претке и браћу, тако ће нам бити и одмерено.“ рече наш драги владика Николај Владимировић и записа 1944. док је боравио у фашистичким тамницама логора Дахау. Нажалост, нашем српском народу је у овом часу одмерено тако да се бори ништа мање но за свој опстанак, своје национално биће, земљу и слободу. Управо ова борба нас је покренула да се саберемо и да поштујемо и чувамо оно што последњих деценија нисмо довољно – веру у Бога, исконску силу наших предака као и нашу славјанску браћу.

Тако смо лета Господњег 2005. на Лазареву суботу одржали први званични састанак Удружења Српског Славјанског Саборја у оснивачком саставу вожда Драгана Ђинђића Станковића, секретара Зорана Јагодића и врховних саборника др Милана Стаменића, Небојше Митровића, Душана Караџића, Велибора Милетића, Горана Стојановића, Александра Прибићевића, Миодрага Митровића, Љиљане Јагодић и Јадранке Митровић.
     
     
 

 

ЛАЗАРЕВА СУБОТА

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.

Према јеванђелском предању, Христос је стигао у Витанију четири дана после смрти Лазареве, оживео га и дигао га из гроба, па је тај празник познат и као Васкрсење Лазара Четвородневног. У хришћанству тај празник има значење победе живота над смрћу и на богослужењима се тог дана помињу вољна страдања Христова и васкрснуће Лазарево као јемство за васкрсење свих верника.

Врбица је за православне хришћане празник дечје радости јер је, према јеванђељу, Христос полазећи у Јерусалим рекао: "Пустите децу к мени, јер таквих је царство небеско".

На тај празник се у православне храмове уносе врбове гране које ту остају до недељне литургије, на Цвети, када се обавља ритуал благосиљања врбе.

Врбове гране које се потом деле народу, симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.

У овом обичају, који несумљиво сеже у најдубљу старину, сачувани су и остаци древне славјанске религије у којој је врба, као биљка бујног растења, имала врло запажен значај.

 

  
     
 

 

АРАНЂЕЛОВДАН (Преслава Српског Славјанског Саборја)

Свети арханђел Михаило, најугледнији међу бестелесним силама, небески архистратиг, један од осморице анђела којима је познато име, најблискији небеском престолу, ужива највеће поштовање у српском народу.

Данас се у Цркви светкује Сабор Светога архистратига Михаила и осталих бестелесних сила небеских, празник установљен у 4. веку као Сабор Светих анђела. Како се у нашем народу углавном не знају имена осталих анђела, изузев Михаила и благовесног Гаврила (а ту су још: Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил), то се у нас овај дан слави празнује као дан Светог арханђела Михаила, који се сматра кнезом анђела и њиховим војним заповедником.

Борац против злих сила, бранилац хришћана, крилати ратник арханђел Михаило је, по народном веровању, жив, те му стога они који овај дан празнују као крсну славу не кувају жито.

Овај светац, по општем веровању, прихвата душе умрлих и, мерећи добра и зла дела покојника, према заслузи их баца у пакао или упућује у рај. Наш народ зато назива Михаила - Душовадник.

 

  
Сва права задржана - Српско Славјанско Саборје - 2010.